Branislav Uskokovic

Izložbu organizuje osiguravajuća kuća “Vienna Insurance Group” u svom izložbenom prostoru u tornju “Ring”.

Tema izložbe je dvomilionska metropola Beograd koja, kako navode organizatori, krije brojna neotkrivena arhitektonska blaga.

Ova izložba je jedna u nizu izložbi pod nazivom „Arhitektura u tornju Ring“ u organizaciji bečke osiguravajuće grupacije koja pokušava na osnovu nekoliko najboljih primera klasične moderne da istakne građevinske vrhunce proteklih decenija od kraja Drugog svetskog rata.

Izložba će prikazati najvažnije građevine tih realizovanih „trenutaka arhitekture“ koje svojom celinom čine impozantno arhitektonsko bogatstvo Beograda.

Najvažniju ulogu u širenju ideja savremene arhitekture tokom '20-tih i '30-tih godina prošlog veka igrala je „grupa arhitekata modernog pravca“ koja je 1928. godine osnovana od strane Branislava Kojića (stambena zgrada „Dr. Dragutin Ðurić“ iz 1933. godine), Milana Zlokovića, Jana Dubovija i Dušana Babića.

Geneks kula Od '30-tih do '60-tih godina u klasične predstavnike pored pomenutih ubraja se i Dragiša Brašovan (Zgrada vazduhoplovstva, Štamparija). Beogradske građevine Milana Zlokovića, koji je svojim radom u najvećoj meri uticao na arhitekturu grada u periodu između dva svetska rata, su deo izvanrednih „momenata arhitekture“ i kao i dalje postojani i pristupačni primeri imaju još uvek značajnu ulogu (Dečija klinika: projektni plan izrađen 1933. godine, sopstvena stambena kuća iz 1928; zgrada Centrale FIAT-a u Beogradu iz 1940.)

Ličnost koja je obeležila oba „perioda“ i tako postala najznačajniji uzor u arhitekturi Beograda je Nikola Dobrović.

Zgrada bivšeg Generalštaba je sagrađena na osnovu njegovog nacrta i ne samo da predstavlja njegov jedini projekat realizovan u Beogradu već i njegovo glavno delo.

Veliki i skupi projekti koji su realizovani tokom '50-tih i '60-tih godina su među ostalima razvoj novog dela grada, Novi Beograd, i moderna zdanja u gradu kao na primer Urbanistički zavod.

Među najznačajnije predstavnike generacije koja sledi „osnivače moderne“ spadaju Mihajlo Mitrović, danas 89-godišnji doajen arhitektonske scene (stambena zgrada u centru grada iz 1964., Geneks kula iz 1970-1980), nedavno preminuli Bogdan Bogdanović, Aleksej Brkić i Ivan Antić (Muzej savremene umetnosti iz 1965).

Dve generacije arhitektonskih stvaralaca koje u osnovi i danas deluju pre svega obuhvataju Branislava Mitrovića kao najuticajnijeg koji ujedno radi i kao visokoškolski profesor.

Nedavno su u Beograd pristigla dvojica arhitekata iz Austrije, Boris Podreka (Muzej nauke i tehnike iz 2007) i Volfgang Čapeler (Zavod za unapređivanje nauke iz 2010) sa projektima koji bi trebalo da se realizuju tokom narednih godina.

Na ukupno oko 70 panela sa brojnim ilustracijama od kojih su neke prihvaćene samo za izložbu i delimično do sada neobjavljivanim materijalom prikazaće se najznačajnije građevine iz ova tri vremenska perioda. Uvodni tekstovi prikazuju društvene i političke prilike odnosno okvirne uslove određenih zemalja u kojima su arhitekte radile.

Muzej savremene umetnosti (www.kultura.gov.rs) Gradski planovi i panoramski snimci u vidu digitalnog otiska na posebnom papiru na zidovima stvaraju pozadinu i prikazuju Beograd vizuelno prisutnim. Makete nekih značajnih građevina kao i originalna predstavljanja zaokružuju prikaz arhitektonske scene Beograda.

Film sniman na licu mesta za potrebe izložbe pružiće uvid u gradske razmere Beograda.

Pored dnevnog gradskog života sa izvornim zvukom, panoramski snimci neobičnih mesta i filmski portreti nekih od najznačajnijih zdanja daju stručnjacima beogradske arhitektonske scene mogućnost njihovog izražavanja.

Tekst preuzet sa sajta www.b92.net

link ka tekstu: http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2011&mm=07&dd=14&nav_id=525349

U organizaciji Podmladka udruženja pejzažnih arhitekata (PUPA), sa podrškom Udruženja pejzažnih arhitekata Srbije (UPAS) i Šumarskog fakulteta održana je radionica sa onovnom temom projektovanja i održavanja krovnih bašta. Radionica je organizovana u galeriji Ozon tokom prošle nedelje, a tokom nje široj javnosti je predstavljeno nekoliko praktičnih rešenja za konkretne lokacije u gradu.

Ovaj zanimljivi projekat pokrenut je pre svega sa ciljem da zainteresovani unaprede svoja znanja na ovom polju, ali isto tako i da uopzna javnost sa svim aspektima delovanja pejzažne arhitekture kao struke i njenim značajem kada govorimo o humanom i stručnom planiranju savremenih gradova. Široki program interaktivne radionice ambiciozno je obuhvatio sve važnije segmente u ovoj aktuelnoj oblasti, uključujući tehnologiju izgradnje, materijale, principe dizajna, održavanje, izvođenje radova, efekte implementacije, učešće javnosti, strateško planiranje itd.

Tokom trajanja radionice, pored raznih predavanja posetiocima su predsavljena i konkretna rešenja za tri lokacije u Beogradu. Predloženo je po nekoliko rešenja za svaku od lokacija, a svaka pojedinačno je zahtevala poseban pristup rešenju krvnog vrta, imajući u vidu svoje specifičnosti i karakteristike. Predložena rešenja za krovne vrtove dobila je zgrada BIGZ-a, zatim zgrada Sekretarijata za zaštitu životne sredine i krov garaže u stambenom bloku u ulici Vjekoslava Kovača na Zvezdari.

Na temi terase zgrade Bigza učestvovali su Draginja Duraković, Marija Ivoš i Izabela Nemet sa radom RECI(K)LAŽA; Vesna Kozlina, Sanja Milosavljević sa radom ČEKAONICA; zatim Dijana Ivanković, Galina Rojević, Slobodan Vidojković sa radom ZNAK; Miloš Milovanovic sa radom "Koscka do kocke" i Vesna Gvozdenov i Nada Jadžić sa radom ANTIBRUTALIZAM. Koordinatori ove radionice bili su Miloš Milovanović i Vesna Gvozdenov.

Radionicu sa temom bašte na krovu Sekretarijata činili su Nevena Petronijević i Majović Jovana sa radom VAZDUŠNI VRT; Jasmina Jakšić sa radom META GREEN; Aleksandra Obrenović, Slobodan Mančić i Ivana Štatkić sa radom SILUETA GRADA i Isidora Simović sa Aleksandrom Veselinović na projektu UREĐENJE KROVNOG VRTA. Koordinatori su Nada Jadžić i Nikola Nikolić.

Zvezdarsku baštu obrađivala je radionica gde su rešenja ponudili Branko Miloševič i Dragana Čavlović sa radom KALMIK; Jelena Marković, Jovana Njegomir i Marija Antić sa radom RITAM; Marija Dioši, Marija Blašković i Milica Lovrenović sa radom UREĐENJE KROVNE TERASE, zatim Maja Dimitrovska sa radom IGRAJ SE NA KROVU; Mirjana Jovanović i Marko Ivošević sa radom ZVEZDANI KOVAČ i Miloš Stanojević sa radom STRATUS. Koordinator je bio Miloš Stanojević.

U daljem tekstu predstavićemo vam po jedan rad iz svakog segmenta.

Bigz je remek delo srpske moderne, arhitekte Dragiše Brašovana. Nekada štamparija, dok se danas prostor unutar zgrade iznajmljuje. Pterežno su zastupljeni muzički studiji, umetnički ateljei, a na samom krovu se preko kafića „Čekaonica Bigza“ moze ići na krovnu terasu velike površine koja je nedovoljno iskorišćena. Rešenje koje vam predstavljamo je rad pod nazivom „Kocka do kocke“ autora Miloša Milovanovića. Zamišljen je tako da svojim izrazom prati kvadratne oblike same zgrade. Vrt je zato sačinjen od kvadratnih elemenata formiranih u dimenzijama 1x1, 2x2 i 3x3 metra. Imeđu tih elemenata nastaju drvene staze, izdignuti delovi za sedenje i kvadratne niše za nisko zelenilo. Pored prostora za relaksaciju, ova bašta imala bi mobilne biblioteke, kao i manju scenu pogodnu za koncerte i filmske projekcije na otvorenom.

Sledeći projekat o kome govorimo je krov zgrade Sekretarijata zaštite životne sredine. Prostor u okviru poslovne zgrade namenjen je prvenstveno zaposlenima u različitim gradskim sekretarijatima. Ova lokacija ima nekoliko ograničenja koja mogu usloviti buduće korišćenje. Dostupna je samo tokom radnog vremena službi i za razliku od terase BIGZ-a zatvorena je za javnost. Mi ćemo ovoga puta predstaviti rad „Silueta grada“ koji su realizovali Aleksandra Obrenović , Slobodan Mančić i Ivana Štatkić. Kako bašta nije dostupna javnosti, a potrebno je da adekvatno odgovara potrebama prostora za odmor zaposlenih, zamišljena je da vrši nekoliko funkcija. Radi se o celovitom prostoru koji omogućava nesmetano kretanje, a na mestima je pokriven i pergolama. Natkriveni deo je takođe prilagođen okupljanju većeg broja ljudi u prilikama prijema na otvorenom, međutim sedeća mesta pod zastorom su uvučena pa čine mikroambijente ili „sobe“ za intimnij odmor. Oko pozicija za sedenje osmišljeni su zasadi aromatičnih biljaka koje bi davale poseban višečulni odmor i relaksaciju.

I konačno predstavljamo vam i sanaciju i ozelenjavanje krova garaže u Ulici Vjekosalva Kovača na Zvezdari. Otvoreni javni prostor terasa na krovu garaže, bez trenutne namene i korišćenja. Izabrana je kao primer koji pokazuje šta je sve potrebno uraditi pre bilo kakvih intervencija. Prostor koji je potrebno kompletno građevinski sanirati da bi mogao da se koristi za neke nove sadržaje. Bazen Olimp koji se nalazi sa druge strane saobraćajnice takođe je jedan od sadržaja sa kojim bi mogla biti ostvarena integracija. Rešenje o kome ćemo govoriti uradili su Branko Milošević i Dragana Čavlović. Radi se o površini od 500 metara kvadratnih za koje je bilo potrebno izraditi jeftino rešenje bez velikih statičkih opterećenja. Prema ovom dizajnu zamišljene su krivudave staze za kretanje izgrađene od opeke, sa kružnim zasadima aromatičnog i drugog ukrasnog bilja.

Autori su ovom radionicom postavili dosta važnih pitanja. Da li treba razmatrati infrastrukturu kao pejzaž ili obrnuto, pejzaž kao infrastrukturu? Prestiž ili nužnost? Heroizam ili svakodnevnica? Istorija ili budućnost? Kompleksnost ili sterilnost? Instrument ili strateško rešenje? Da li su krovni vrtovi u Beogradu pitanje ili odgovor? I gde je mesto pejzažne arhitekture, kao multidisciplinarne struke, u ovoj aktuelnoj oblasti? Korist ovakvih krovnih vrtova je poznata, a ozelenjavanje visokourbanizovanih struktura i zgrada u Beogradu nije više samo stvar kvaliteta, već i odgovornosti.

Tekst preuzet sa sajta www.beobuild.rs

U Beogradu od 12-16 aprila 2011 godine bice odrzan tradicionalni sajam gradjevinarstva.Vise o ovoj manifestciji mozete procitati na sledecem linku.

link: http://www.seebbe.com/

Kako izgradnja i pripreme za otvaranje prvog maloprodajnog parka u Srbiji idu prema najavljenim rokovima, investitor je najavio da će prvi posetioci moći da posete ovaj centar već u maju ove godine. Prvi maloprodajni park nalaziće se u Pančevu i za razliku od zatvorenih šoping centara kakvi već postoje, ponudiće kupovinu na otvorenom, u zelenilu i sa velikim brojem pratećih sadržaja za celu porodicu.

Pančevo je izabrano zbog jako dobre pozicije u blizini Beograda, kao i dobre transportne veze sa okolnim urbanim centrima. Prva faza izgradnje ovog centra je završena još u aprilu prošle godine, kada je otvoren hipermarket, a u drugoj fazi u Pančevo stiže dvadesetak modnih brendova, od kojih su neki već prisutni u centru Beograda, a nekih još nema u Srbiji, pa ni u regionu. Prema tvrdnjama invetitora, ponuda će sadžati pažljivo odabran miks robnih marki koje su cenovno prihvatljivije mnogo široj ciljnoj grupi potrošača. Uz butike biće otvoreni restorani, kafići kao i igraonice za decu, što će sigurno doprineti da se porodice bolje provedu ali i da pored Pančevaca u Retail Park svrate i Beograđani.

Retail Park Pančevo će se prostirati na ukupno 30.000 kvadrata komercijalnog prostora, a investitor celog projekta je Aviv Arlon Group, koja je slične komercijalne projekte razvijala i u gradovima regiona poput Budimpešte i Sofije, ali i 50 drugih projekata u Izraelu i širom Evrope i SAD.

Tekst preuzet sa sajta beobuild.rs

Link ka tekstu http://www.beobuild.rs/read.php/481.html

Postoji barem deset stvari koje necete cuti od arhitekte.Tekst je preuzet na engleskom ali se nadam da cete se snaci.....

1) I’ll be home early tonight

2) I really should add some black clothing to my wardrobe, I wear too much color

3) Everything is going perfectly on your project

4) Your building is ahead of schedule and under budget

5) This will be my second vacation this year

6) You should listen to the contractor – he has fantastic design ideas

7) You have way too much money budgeted for this project

8 ) I learned everything I ever needed to know in college

9) I didn’t spend enough time in school

10) Designing that project was super easy, took almost no time at all

11) I can’t believe they pay me this much for so little work

12) I’m not much of a book reader

13) Just cut that tree down, there are plenty of trees all over this neighborhood

14) That’s okay, nobody will notice it besides me so you can leave it that way

15) I’ve never been wrong but you can just add a lamp later if you think it will be dark

16) I think I will get the eyeglasses with the silver frames, you’ll hardly notice them on my face

17) I am going to reduce my fees since this project is so straight forward

18) They are hiring me for my artistic abilities and don’t care how much it costs

19) At this rate, I’ll be able to retire by the time I’m 50 years old

20) I get to spend most of the fee actually designing the project

21) It’s having all the groupies that makes being an architect so rewarding

22) There should really be more codes to govern this

23) Most Planning and Zoning Departments have really got it all figured out

24) Which car should I drive to work today

25) I don’t think there is enough glass block in this project – work in some more

26) The idea of living in a house I designed sounds terrible

27) I think we should pull in some more consultants and get their opinion

28) Speculative development is the best because you can do whatever you want

29) I hate talking about architecture, I work on that crap all day

30) I don’t see ‘Zombies’ on your programming requirements

Drugi po redu Dani Orisa održaće se 18. marta 2011. godine u Domu sindikata u Beogradu.

Manifestacija koja svake godine dovodi u goste neke od najeminentnijih imena svetske arhitekture i urbanizma postaje neizostavno mesto za sve ljubitelje arhitekture. Teme predavanja najznačajnijih arhitekata današnjice biće najvažnija kretanja savremene arhitekture kao i prezentacija i afirmacija lokalne i regionalne savremene arhitekture.

Predavanja počinju u 14.00, a predavači će biti: Aaron Betsky (SAD), Sou Fujimoto (Japan), Ivan Kucina (Srbija), Willem Jan Neutelings (Holandija), Studio Up (Hrvatska).

Cena ulaznice iznosi 2.500 dinara dok studenti ulaz plaćaju 1.500 dinara.

Preuzeto sa sajta:

http://dia.rs

Ričard Mejer

28. sep 2009

.

Niko mi do sada nije tražio boju

„U maju sam bio u Kini”, počinje ekskluzivnu priču za DaNS dobitnik Prickerove nagrade za arhitekturu 1984. Ričard Mejer i odmah zatim dodaje „Iz prve ruke sam mogao da vidim sve što se izgradilo, a što je bilo objavljeno u svoj svetskoj štampi”.

Kakvi su Vam utisci sa putovanja?

Sve što je tamo nekada postojalo razrušeno je. Jednostavno zbrisano. A sve ono što je novo izgrađeno neće trajati ni deset godina.

Trebamo li se plašiti takvih pojava u budućnosti?

U Kini skoro da nema mesta koje je ostalo onakvo kakvim ga pamtimo od ranije, samo auto-putevi i zgrade razbacane oko njih. Iskreno se nadam da će se taj proces što pre zaustaviti i da se neće raširiti svuda po svetu.

Ričard Mejer, jedan od najcenjenijih arhitekata današnjice, rodio se 12. oktobra u Nju Džersiju pre 74 godine. Diplomirao je arhitekturu na Univerzitetu „Kornel” u Itaki (1957), a svoju predavačku praksu započeo je na „Kuper Junion” u Njujorku gde je predavao studentima o arhitekturi deset godina. Potom je predavao i na najprestižnijim fakultetima u Americi, na Prinstonu gde je predavao i Majkl Grejvs sa kojim je Mejer stanovao, ali takođe i na Jejlu, Harvardu itd. Na fakultetu koji je i sam završio, nedavno je na lutriji izabrano 19 studenata svih nivoa studija kojima je pripala čast da prisustvuju Mejerovom predavanju i da sa njim diskutuju o projektima. Na pitanje šta studenti uče od njega, odgovorio je: „Ako studenti mogu bilo šta da nauče od mene, to je zahvalno. Nadam se da vole arhitekturu i ono što rade, kao i da sebe unose u taj posao, jer ovo nije nimalo laka profesija. Potrebno je mnogo vremena, energije i posvećenosti”. Mejer savetuje mlađim arhitektima da rade jedino ono što misle da mogu da urade dobro i da nikada ne prihvataju projekte samo zato što bi ih to moglo dovesti do narednog posla. Mejer je svoju graditeljsku karijeru započeo radeći za projektantsku firmu „Devis, Brodi i Višnevski”. U toj firmi radio je šest meseci, a nakon toga je putovao i upoznavao arhitekturu drugih zemalja. Tokom puta po Evropi (1959), Mejer je pomislio da bi mogao da se pridruži timu arhitekata njegovog velikog uzora Le Korbizjea, kojeg je sreo u Parizu, ali posao nije dobio zbog poznatog Korbizjeovog odbojnog stava prema Amerikancima, izgrađivanog godinama nakon što su njegovi projekti odbijani na konkursima pri kojima su članovi žirija bili američki državljani. Nakon putovanja, Mejer je počeo da radi za „Skidmor, Ovings i Meril”, opet na šest meseci, a nakon toga prešao je kod legendarnog Marsela Brojera, značajnog predstavnika modernizma čije je stvaralaštvo inspirisano produktima Bauhausa i saradnika Valtera Gropijusa. Za njega je radio tri godine kako bi stekao iskustvo i dobio licencu sa kojom bi započeo sopstvenu praksu. Dok je radio za Brojera samostalno je uradio projekat za kuću na plaži ostrva Fajer u Njujorku, a čim je položio ispit za licencu, napustio je Brojera i počeo da radi u svom stanu. Kratko je živeo sa slikarom Frenkom Stelom, sa kojim je učestvovao na konkursu za izgradnju fontane u parku Bendžamina Frenklina u Filadelfiji, izdržavajući se od prodaje slike što je kasnije napustio posvećujući se potpuno projektovanju. Njegov profesor sa „Kornela” Alan Solomon je postao direktor Muzeja Jevreja u Njujorku, te je Mejer za njega radio dizajn izložbe „Nova arhitektura američkih sinagoga”. Mejera su potom angažovali roditelji da im projektuje porodičnu kuću, što je on i učinio potpuno inspirisan radom Frenk Lojda Rajta i njegovom kućom na vodopadu. Porodična kuća Mejer bila je predstavljena u stručnim publikacijama što je svakako dovelo do kasnijih porudžbina projekata za kuću porodice Smit u Darienu (1965-67) i kuću porodice Hofman u istočnom Hemptonu (1966-67).

Da li bi arhitekti kojima se divite i koji su Vam bili uzor, Frenk Lojd Rajt, Le Korbizje i Alto, ali i graditelji koji su dosegli vrhunac barokne arhitekture Rima, Boromini i Bernini, bili ponosni na Vaš rad?

Stvarno ne znam da li bi bili ponosni ili ne, ali ono što znam jeste da su njihova dela bila veoma značajna za moje obrazovanje i da ih svakako doživljavam kao divove u profesiji.

Mejer se od 1969. sastajao sa grupom CASE (Conference of Architects for the Study of the Environment) koja je organizovala skup u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku čiji je posredan ishod bilo objavljivanje knjige „Petorica arhitekata” 1972. u kojoj su predstavljeni radovi petorice njujorških stvaralaca: Pitera Ajzenmana, Majkla Grejvsa, Čarlsa Guatmija, Džona Hejdaka i Ričarda Mejera. Od tada poznati kao „njujorška petorka” zalagali su se za oživljavanje oblika ranog internacionalnog stila i njegove bele boje. Mejer je u publikaciji predstavljen sa dva jednoporodična stambena objekta - kućama Smit i Salcman (1967-69). „Njujorška petorka” dobijala je na ugledu kod klijenata, ali je svaki od arhitekata krenuo svojim profesionalnim putem. Mejer koji nikada ne bi projektovao zatvor ni benzinsku pumpu, jer o tome nema šta da kaže, projektovao je Razvojni centar Bronks (1970-77), kuću Meidman (1971-76), Teološki centar Hartford (1978-81), kuću •ovaniti u Pitsburgu (1979-83), Muzej umetnosti u Atlanti (1980-83), Umetnički centar „Des Moines” (1982-84) u Ajovi, Bridžport centar (1984-89), kuću Grota u Nju Džersiju (1985-89), kuću Rašovski u Dalasu (1991-96), Muzej televizije i radija na Beverli Hilsu (1994-96), zgradu Suda „Sandra Dej O’Konor” u Feniksu (1994-2000), zgradu tehnologije Univerziteta „Kornel” (2001-07), itd. Kaže Mejer da danas i loša arhitektura može izgledati dobro ako se prikaže kompjuterom i upozorava da se do ideje ne dolazi manipulacijom linija.

Poznat je Vaš stav da savremena tehnologija u praksi pre služi pravljenju slika nego pravljenju dobre arhitekture. Ima li danas crtež rukom nekog značaja za Vas?

I dalje više volim da crtežom prođem početne faze projektovanja, ali niko to više ne želi da radi. Sve odmah ide na računar i na žalost morate da crtate iznova da bi ste dobili pravi prikaz na računaru. Mislim da su nova softverska rešenja zapanjujuća, ali ako se ne vežba ruka to vodi do gubitka razumevanja razmere i veza. Nije to samo zbog crteža, zbog njega samog, nego najviše zbog razumevanja značenja linije. (Mejer je 2003. bio konsultant za dizajn nekoliko zgrada koje su se pojavile u kompjuterskoj igri „SimCity4”, prim.aut.)

Evropa nije uvek mogla da prepozna kao kvalitetnu Mejerovu arhitekturu strogih geometrijskih formi pa ga je često ostavljala bez nagrada na najznačajnijim konkursima kao što su bila tri u Francuskoj: konkurs za Operu „Bastilja” u Parizu (1983), veliki međunarodni konkurs za Park „La Vilet” (1982) na kojem je pobedio Bernar Čumi sa konceptom tri arhetipska prostorna elementa: tačke, linije i površine i konkurs za projekat Nacionalne biblioteke Francuske (1989) kada je Mejer izrazio nezadovoljstvo pobedom Dominika Peroa i njegove manje uspele „predsedničke arhitekture”. Međutim, značajan deo Mejerovih objekata izgrađeni su u Evropi i mnogi od njih reperi su gradova u kojima se nalaze: Muzej dekorativnih umetnosti u Frankfurtu na Majni (1979-85), Turistički informativni centar, galerija, kafe i sala za sastanke na centralnom trgu u Ulmu u Nemačkoj (1986-93), Gradska kuća i gradska biblioteka u Hagu (1986-95), Muzej savremenih umetnosti u Barseloni (1987-95), sedište „Kanala +” u Parizu (1988-92), Banka „Hipoluks” u Luksemburgu (1990-93), muzej za Burdinu kolekciju u Baden Badenu (2001-04), ECM toranj u Pragu (2004-07), itd.

Da li ima razlike u Vašoj arhitekturi u Evropi i SAD?

Kontekst je drugačiji. U Americi je više prostora, više otvorenosti. U Evropi većina projekata je u gradskom jezgru čiji je kontekst u vezi sa istorijom i politikom. Trenutno stanje u arhitekturi je takvo da projektima u Evropi treba mnogo više vremena da se realizuju i obično se mnogo više komentarišu tokom procesa.

A razlika između klijenata u Americi i Evropi?

U SAD klijenti su više individualni, privatni klijenti, dok su u Evropi naručioci poslova institucije.

Vatikan je nedavno sproveo pozivni konkurs za izgradnju crkve u predgrađu Rima na kojem je Mejer odneo pobedu nad Andom, Kalatravom, Ajzenmanom i Gerijem. Za izgradnju Jubile crkve (1996-2003) korišćen je isti beton kao i za izgradnju čuvenog sportskog objekta (1958-59) arhitekte Pjera Luiđija Nervija. U Rimu je Mejer gradio i Muzej „Ara Pacis” (1995-2006) o čemu je pisano u DaNS-u odmah nakon njegovog otvaranja (Ilija Gubić, Muzej „Ara Pacis”: Ričard Mejer u Rimu, DaNS br. 55). Danas, dve godine nakon što je završen izbora za gradonačelnika Rima i dve godine nakon što je Muzej „Ara Pacis” otvoren za javnost, u Rimu se i dalje vode velike polemike o tome da li muzej treba srušiti. Kao što je svojevremeno i pisano u DaNS-u jedno od glavnih obećanja tadašnjeg kandidata, a današnjeg gradonačelnika Rima, bilo je da će srušiti muzej američkog arhitekte što je danas označeno kao prioritet gradskih vlasti. To je prvi objekat savremene arhitekture u istorijskom delu Rima izgrađen nakon vladavine Musolinija.

Da li čitate kritike o svojoj arhitekturi? Pratite li sudbine objekata i posećujete li ih?

Da, Stvarno je predivno posetiti Ateneum i Geti centar i videti da oni i dalje izgledaju isto kao i onoga dana kada su otvoreni.

Geti centar (Aleksandar Kovjanić, Los Anđeles: Geti centar, DaNS br. 56), tvrde mnogi, najbolje je delo Mejera, a svakako delo koje mu je donelo svetsku slavu još od momenta kada je odabran za arhitektu 1984. odmah nakon što je proglašen za dobitnika Prickerove nagrade u svojoj pedesetoj godini. Selekcioni proces za arhitektu Geti centra trajao je više od godinu dana. Izbor je sa 110 arhitektonskih studija sužen na 33 od kojih je u najužem izboru ostalo devet, među kojima su bili i Fumihiko Maki, I. M. Pei, Džejms Stirling i Majkl Vilford koga je Departman za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka pri Univerzitetu u Novom Sadu ugostio pre dve godine. Fond koji je nakon smrti osnivača J. Pola Getija 1976. imao budžet od 700 miliona, nakon kupovine zemljišta za izgradnju centra 1983. raspolagao je budžetom od četiri milijarde dolara. Direktor Geti fondacije zahtevao je da objekat bude izgrađen za tri godine, ali se on gradio više od decenije. Budući da kompleks čine objekti od javnih galerija do privatnih radnih soba, Mejer je imao priliku da istražuje odnose između javnog i privatnog, a lokacija kompleksa omogućila mu je da se više bavi temama svetlosti i senke. Na projektu za Geti centar, u Mejerovom timu, radio je 161 arhitekta. Svetao kamen koji je korišćen za Geti centar dopremljen je iz Tivolija na 14 brodova. Poznato je da Mejer za svoju arhitekturu koristi belu boju i da smatra savršenom baroknu manipulaciju svetlom. Arhitektura u beloj boji se lakše čita. Jasnija je njena forma i vidljivija struktura fasadnih površina. Belu boju Mejer uvek koristi, jer se ona konstantno menja u zavisnosti od vremena i okruženja. Mejer kaže da je bela boja najbolji kontrast prirodi i da je oduvek bila sinonim za perfektnost i jasnoću.

Da li imate bilo kakvu kritiku u vezi sa radom arhitekata koji grade objekte u belom?

Radovi Size i Altoa su mnogo više organski, a manje racionalni u nekim slučajevima, ali izuzetno dobro urađeni.

Da li Vam je neko od klijenata tražio boju?

Niko mi do sada nije tražio boju.

Tekst preuzet sa sajta www.dans.org.rs-Drustvo arhitekata Novog Sada

Metaforičke ikone Oskara Nimajera

14. avg 2009.

Od običnog do uzvišenog

Tekst: Miloš M. Pavlović

Možda najprikladniji tribut delu Oskara Nimajera (Oscar Niemeyer), arhitekti koji je proveo ceo svoj vek u borbi protiv pravog ugla, leži upravo u činjenici da on danas, u 101 godini života, jedino može da crta ustalasanim, krivudavim linijama. Ovom titanu arhitekture, koji je kreirao Braziliju i Le Korbizjeovom najslavnijim apostolu, danas je neophodna pomoć i asistencija u nesigurnom i usporenom hodu po njegovom studiju, na jedanaestom spratu u veličanstvenoj „Mae West” palati na Kopakabani.

Ovaj izuzetni čovek, u mladosti slika i prilika Marlona Branda danas je pre slika minijaturne, drevne Ming vaze. Tako je, istini na volju, jedan od poslednjih Nimajerovih projekata i bio lift za njegov voljeni studio, kojim je napokon uspeo da savlada omrznuto stepenište, koje, od kada je slomio kuk, nije mogao više da koristi. No Nimajer, bez obzira na svoje pozne godine, nikada nije bio u većem poslu.

Iako je ovo naš drugi susret u Rio de Žaneiru, doživljaj je nesmanjenog intenziteta. Srećete legendu, ime iz istorijskih knjiga – Rodin, recimo Picasso ili Francis Bacon. Prisećam se Nimajerovih reči: „Mi smo mrzeli Bauhaus, to je bilo jedno jako loše vreme za arhitekturu. Oni jednostavno, nisu imali ni malo talenta. Sve što su imali bile su norme. Čak su imali i pravila za viljuške i noževe. Picasso nikada ne bi prihvatio norme. Kuća kao mašina? Ne nikada! Sve što je mašinsko je ružno. Norma je nešto najgore, vi jedino imate želju da je srušite”. And so he did!

Zatičem Nimajera u studiju na Kopakabani, duboko unesenog u projektovanje muzeja, kulturnih centara, memorijala i biblioteka širom sveta. U Brazilu je upravo završio nekoliko velikih objekata: Teatra Popular Niteroi, muzej… Za Kubu i njegovog dugogodišnjeg prijatelja i saborca Fidela Kastra Nimajer projektuje multi-medijski centar - monument kubanskom otporu Americi, pozorište i novu Brazilsku ambasadu u Havani.

Fidel je pre nekoliko godina izjavio: „Nimajer i ja smo poslednji komunisti na ovoj planeti”. Oskar, u svom ogromnom graditeljskom opusu od preko 2.000 projekata ima, zajedno sa Le Korbizijeom zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku, Zmijski paviljon za Zoološki vrt u Londonu i zgradu Komunističke partije Francuske u Parizu. U pauzi između projekata, koje on inicijalno postavlja i skicira krivudavim linijama na polu-prozirnim, beličastim flis papirima koji se potom ekspresno razdeljuju na razradu njegovim saradnicima u studiju, Nimajer prima kolege i dostojanstvenike iz celog sveta. Oni svi dolaze, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, da odaju poštu najvećem živom svetskom modernisti, čoveku koji je poznat u Riu kao „Doutor (doktor) Oscar”. Arhitekta Zaha Hadid, italijanski arhitekt Massimiliano Fuksas su ga nedavno posetili. Predsednik Venecuele, Hugo Chavez takođe. Zatim tu su mnogi javni tributi i svečana otvaranja njegovih objekata širom Brazila. Novi dokumentarni film o Nimajeru, brazilskog reditelja Fabiana Maciela je nedavno premijerno prikazan u Riu. U međuvremenu, Nimajer je našao vremena i da se oženi: u novembru 2006, neposredno pred svoj 99. rođendan je oženio svoju dugogodišnju sekretaricu Veru Luciu, staru 60 godina.

Žene su fundamentalne,

kaže Oskar promuklim šapatom, kojim sada govori, okružen dimom i prepoznatljivim mirisom kubanskih cigarilosa. Nimajer je proveo 76 godina u braku sa svojom prvom suprugom, Anitom Baldo, sve do njene smrti 2004. Onda istim šapatom nastavlja i kaže: 

Život je mnogo značajniji od arhitekture.

Danas, doktor Oskar ne voli preterano da govori o arhitekturi, odmahuje rukom i obznanjuje: „It’s not important”, i tako se naš razgovor nastavlja o njegovoj teoriji kosmosa, politici u Brazilu, gnomskom filozofiranju. „Život je vrlo prolazan, i zato je vrlo važno biti plemenit i optimista. Mi gledamo unazad i svodimo bilans, koliko smo dobra učinili u svom životu. Svako stvara sopstvenu priču, i ide dalje. I to je to. Ja se ne osećam naročito važno. To što mi stvaramo nije značajno. Mi smo svi vrlo beznačajni”.

Ovih dana Nimajer odbija da radi na privatnim rezidencijama, on sada isključivo prihvata velike projekte, koje klijenti, kako kaže, ne mogu lako da upropaste. Jedan od njegovih poslednjih rezidencijalnih projekata u Riu je po njegovim sopstvenim rečima bio „jezivo iskustvo”. Sve je počelo tako što je supruga klijenta, kada je kuća bila završena, insistirala da ona nastavi sa dizajnom i opremom enterijera. „Velika je retkost da ljudi imaju dobar ukus”, kaže Nimajer i dodaje: 

Enterijer kuće treba da zastupa isti arhitektonski duh koji poseduje eksterijer. Kada se to ne desi, desi se kolizija i fijasko.

Nimajer se i dalje ruga Americi i optužuje kapitalizam za mnoge probleme u svetu. On je 2003. godine odbio da učestvuje na konkursu za WTC, lokaciji na kojoj su nekada stajale kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku (vidi: Oko Arhitekte, strana 89), upravo zbog njegovog dubokog neslaganja sa američkom spoljnom politikom. „Ja sam zabrinut zbog američke dominacije i bombi koje Amerikanci bacaju po svetu”, kaže Nimajer. Mada, on ostaje optimista po pitanju budućnosti, barem kada je u pitanju Latinska Amerika: „Fidel, Chavez, oni danas reprezentuju otpor. Kapitalizam je dominantan. Ali, kapitalizam će pasti. U to sam potpuno siguran. Revolucija ne može da se zaustavi”. Ovde, moram da priznam, Nimajerovo shvatanje komunizma nije dogmatsko. On kaže: „Ja potičem iz katoličke porodice pune predrasuda. 

Arhitektura je bio moj način da izrazim svoje ideje, da budem jednostavan, da stvorim svet jednak za sve, da posmatram ljude sa optimizmom, da svako ima ponešto. 

Ja ne želim ništa za sebe sem opšte sreće. Zašto je to loše?” Na kraju, pitam ovog doživotnog ateistu, koji je proveo veliki deo svoje karijere projektujući crkve, šta misli o sreći posle smrti. „Ništa”, kaže Nimajer pušeći cigarilos.

Zato, za sledeći rođendan ne šaljite cveće Oskaru Nimajeru, jer on ima poklon za sve nas: novo delo. A za mene, Doutor Oscar upravo skicira specijalni poklon – svojeručni crtež na beličastom flis-papiru, zapravo pogled iz njegovog studija na Kopakabani na nezaboravni Sugarlof (Pao de Acucar) Rio de Žaneira. Thank you Doutor, thank you for everything!

Tekst preuzet sa sajta www.dans.org.rs-Drustvo arhitekata Novog Sada

Građevinska dozvola na pet godina

Thursday, 10. February 2011.

Nacrt izmena i dopuna Zakona o planiranju, koji je pripremilo Ministarstvo prostornog planiranja, naći će se u četvrtak pred Vladom. Novim rešenjima otkloniće se većina problema koji su se javljali u praksi.

Izmene i dopune Zakona će, između ostalog, predvideti i najavljeni popust od 99 odsto na legalizaciju za prvih 25 kvadrata po članu domaćinstva. On će važiti za građane koji ispunjavaju socijalne uslove - ne poseduju drugu nekretninu i nisu gradili u ekstra i prvoj zoni. Građani koji renoviraju stanove ubuduće neće morati da podnose planove.

Izdato 629 gradjevinskih dozvola

Pojednostavljena je i procedura konverzije, pa oni koji imaju pravo na nju bez naknade, više neće morati da dostavljaju izvod iz lista nepokretnosti. Opštinari će ubuduće od investitora pre izdavanja lokacijske i građevinske dozvole moći samo jednom da traže dopunu dokumentacije.

Ukoliko nacrt dobije zeleno svetlo i poslanika, građevinska dozvola će važiti pet godina. U tom periodu će investitor morati da završi objekat i pribavi upotrebnu dozvolu. Po isteku tog roka, investitor će plaćati Poreskoj upravi naknadu u visini poreza na imovinu, kao da je objekat završen.

Autor :Novosti

Izvor : Smedia

Text pereuzet sa sajta: yu-build.rs